Nošnja Bački Bunjevaca

 

 

         Nošnja je jedan od osnovni pokazatelja narodnog identiteta jel osobina jednog etnosa. Naravno, to je karakteristično za minula vrimena daleko više nego danas, kada smo se svi utopili u niki globalizam, pa se nastojimo i kroz svoje osobitosti i specifičnosti utopit u jednu opću formulu jednakosti, jednostavnosti i nike kvazi mode.

         Samo malo da se vratimo u prošla vrimena, bićemo zapanjeni lipotom i otmenošću bunjevačke nošnje, iz koje zrači duševna i materijalna kultura jednog naroda. Pošto je tema nošnja, nastojaćemo prikazat istorijski prikaz nošnje Bunjevaca.

         Davno su upalili svoja ognjišta na ovoj, možda, pomalo i negostoljubivoj bačkoj ravnici. Ona im je pružala ekonomsku sigurnost, al uz njev mukotrpan rad i veliku privrženost zemlji, jel je to u suštini bila jedina njeva raniteljica. Od zemlje su živili, ona njim je pružala ranu, na njoj su uzgajali svoja stada ovaca, i druge stoke, a na njoj su uspivale žitarice oskudni prinosa, al njima dovoljno. Na toj zemlji uzgajali su lan i kudelju, koja njim je činila osnovicu za njevu odiću i nošnju.

         Pošto je ženska nošnja lipča, otmenija, elegantnija, prvo ćemo se zadržat na ženskoj bunjevačkoj nošnji.

 

Ženska bunjevačka nošnja

 

Kako se oblačila ta Bunjevka, na čije je oblačenje, prvo uticala klima severne Panonije, oštre zime, di je briso severac čak sa Karpata, a lita vruća i privruća, al zato vlažna prolića i lipe i bogate jeseni.

         Bunjevačkoj ženi pripala je vrlo ozbiljna i teška obiteljsko-društvena obaveza. Ona je bila kućno “slime”, ne samo májka, nana, mama, sestra, jetrova i zaova, ona je morala da brine, kako obuć i obut familiju.

         Ona je svojim radom morala da izrađuje dilove, ali ne baš sve, i muške i ženske odiće. Umišnost oblačenja i izrade rúva, prinosila se s kolina na kolino, starije majke prinosile su iskustvo i znanje na mlađe snaje ili ćerke, al sve su morale ozbiljno prionit na poso, jel to nije bijo lak zadatak. Noći su probdile porid čkiljavog lampaša predeć, tkajuć, šivajuć muško i žensko rublje, koje se u principu nije nosilo šit izvan kuće i sve se obavljalo ručno.

 

Prve šivaće mašine “PFAF” i “SINGER”, pojavile su se tek u početku XX vika i to u bogatijim familijama.  To je obično bijo dar odrasloj ćeri od oca, koji je nosila u drugu kuću prilikom udaje, zajedno sa svojom opremom, štafirom.

Nošnja je pokazatelj umišnosti i vridnoće domaćica, al je i znak materijalnog statusa obitelji u društvu uopće.

Svaka promina u životu bunjevački žena odražavala se i na njevoj nošnji. Ona je pratila životnu dob jedne žene od njezinog ditinjstva, divojaštva, zaruka, udaje, posli udaje, materinstva, zrile dobi, sratosti ili udovištva.

I još su strogo poštivane različitosti u nošnji, ako se ona nosila za radne el svečane  blagdanske, radosne i žalosne prigode u obitelji.

 Tako razlikujemo:

  1. Radna nošnja- svakidašnja,
  2. Svečano ruvo za crkvu i blagdane,
  3. Svadbena nošnja- ruvo za vinčanje,
  4. Ruvo za žalost- uvik crno,
  5. Svečana narodna nošnja- oblače je neudate divojke za prigodne svečanosti: dužijancu, grožđe (berbanski) bal, prela i sl.

 Tri su osnovna razloga uticala na izgled narodne bunjevačke nošnje:

     Klimatske prilike,

     Starosna dob Bunjevke i

     Radne, svečarske i društvene obaveze

 

 

Raščlanjivanje nošnje

 

Nošnja

 

Doljnji veš, i muški i ženski, s početka je izrađivan od lanenog i kudeljnog platna. Svaka kuća je imala po 2-3 lokovrata za predenje i edan “stan”- razboj za tkanje.

Nije bilo jednostavno stvorit platno od grube pređe, koja se morala bilit jel na suncu jel iskuvavanjem.

Naglim razvitkom tekstilne industrije, krajem XIX i početkom XX vika, u upotribu za dolnji veš se uzima tj. kupuje bili šifon, patist, konofas i dr.

Košulja je bila kratka i dugačka, obavezno uvik sa rukavima.

Pojava kombinezona sa bretelama 30 god. XX vika, nije bila dugo prihvaćena kod Bunjevki.

 

Košulja je bila izvezena bilim vezom, rukavi uvik na “caknice”. Ako je svečana, bila je izvezena i zlatom. Priko košulje nosijo se bili prusluk, al nikako sa namirom da naglasi ženstvenost, nego po mogućnosti da što više pokrije ženske obline. Ako su na košulje mećana pucad, onda su ona bila pamučna.

Divojačke košulje, po ričima M. Malagurski, bile su :“Divan sklad bunjevačkog tkanja, veza i kroja”.

 

Tkanje kućnog platna bila je prava umišnost. Na tkz. brdima, osnivala se jel započinjala šara. Velika pomoć je bila, kada su se početkom XX vika na tržištu pojavile male bale pamuka, šta je bunjevačkim ženama olakšalo poso, al i doprinelo još više, njevoj domišljatosti i umišnosti tkanja.

 

Skute  se ubrajaju u doljnje žensko rublje. Uvik su bile tkane od lana i pamuka. Nadovezuju se na košulju koja se uvik upaše u skute. Šivene su od biljeg platna, u tkz. tri pole, daklem, ne tušta široke. Oko pojasa su nabrane a vezale su se “uskutnjakom”, za razliku od muški gaća, koje su se vezivale "svitnjakom".

Dolnji dilovi jel rubovi skuta završavani su šupljinama ili čipkom. No i skute su se dilile, za svakidašnji rad i za svečane prilike.  Divojke su ji počimale nosit u dobi oko 14 godina, u to vrime su i monci oblačili prve gaće, a možda i štogod kasnije.

Skute su značajan dio garderobe bački Bunjevaca i njeve nošnje.

 

Turnir  se isto ubraja u dolnji veš, to je nika vrsta platnenog valjka, koje su žene vezivale oko struka. Namina im je bila dvojaka, da suknje lipče stoje i da se  lakše nose. Kako su žene bile izrađene, pa pretežno mršave, brez turnira su njim suknje uvik nikako padale i klizale se sa struka.  Kad ste vidili, da je kod kake žene suknja natrag duža a naprid kraća, cigurno je brez turnira. Turnir se potpasvo, kaiš se opasivo, a pregača se pripasavala.

U doljnje rublje ubrajaje se i tkz. dolnje suknje: ako su svečane, bile su od bilog šifona, izvezene skupocinim vezom. Bordure su bile oko suknje visoke 40-50 cm. Uvik izvezene najlipčim rišelje vezom. Na skute su se do gornje suknje oblačile još dvi a najviše tri suknje. Svaka se kopčala, imala je tkz. vastruž jel šlic. Nikad taj šlic nije išo edan priko drugog, uvik livo jel desno, edan iznad drugog.

 

Gornje suknje su bile različite, prema namini, da li su radne jel svečane, al opet prilagođene klimatskim uslovima: zimske, litnje, prolićne suknje.

Te gornje suknje su s početka bile vunene, tkane od fine vune u svakakim bojama pa i sa šarama. Bile suknje su široke, od 5-6 pola, dužina uvik ispod članjaka na nogama.

Već krajom XIX i početkom XX vika, dolazi do napritka industrije u Engleskoj, Francuskoj pa i u Austro-Ugarskoj, čiji su podanici bili i Bunjevci Subotice, Sombora, Baje. U to vrime došlo je i do  ekonomskog uspona Bunjevaca, kaji su za svoj trud dobijali više novca. Koji su trošili, jel nisu mogli odolit,  lipoj svili iz Liona jel maramama iz Beča.

 Svečane suknje su bile od svile, somota, teške atlaske svile na plišave grane. Lipota ovi materijala, danas se samo mož zamislit, jel vidit u muzejskim zbirkama, jel još digod sačuvane u starim šublotima.

Svile su bile skupe al su i trajale zdravo dugo. Suknje su se smotavale i nikadnisu ostavljane da vise u šafuneru.

Svilene suknje su se ukrašavale portom, zlatna bordura, ali to je izostavljeno vrlo brzo, jel je svila sama po sebi bila tako lipa, da je svaka bordura bila suvišna. Bordura se tu i tamo stavljala na jednobojnu svilu jel somot. Lipota atlaski svileni sukanja se ne mož opisat, a porid svega, ta svila je imala “držanje” i šuštila je, nikim umilnim tonom.

Posebne suknje su bile od vunene tkanine, to su bili rips štofovi, fini umirujući boja. Od taki štofova su se šila ruva za jesen, el rano proliće. Za blagdan sv.Franje, odrasle divojke su dobijale prvo sukneno ruvo, obično tegetsko  jel duvansko.

Prvi svitski rat, je naškodijo tekstilnoj industriji, pa je postojala oskudica, al posli rata, dolazi do napritka tekstilne industrije, naročito oko  1930.  godine. Na ovim prostorima, bile su puni dućani  prilipom tekstilnom metražom iz Engleske,  tkz. krombi štofovi: pa rips, velur, gabarden i dr.  Iz Francuske, Čehoslovačke, Austrije i Italije donosili su se  prilipi dezeni svile, brokata, kadife, somota.

 

Postojala je tisna veza izmeđ trgovaca svilom, naročito u Subotici i Somboru sa bunjevačkim domaćicama. Kupovale su skupe materijale, imale prifinjen ukus i smisao za lipo a to su i trgovci znali. U Subotici su bili čuveni Poljakovići a u Somboru Dajč-Polaček jel Bećin, prodavci tekstila, koji su se uvik trudili da nude što veći izbor robe.Trgovac nikad nije u principu imo isti materijal za dva ruva. Koliko god je forma bunjevački ruva bila ista, ukrasi i šare se nikad nisu ponavljale.

Smatralo se da su subotičanke više polagale na ruva, neg somborke.

Za svileno bunjevačko ruvo tribalo je 5-6 meteri a za svileno 5 meteri tkanine.

Ponavljalo se za Uskrs, Tijelovo, Trojstvo i sv. Franju, s jeseni je bilo odstupanja na selima, al o ponavljanju je odlučivo baćin buđelar.

Višto se svečano ruvo razlikovalo u nikim detaljima, pa su Bunjevke iz Subotice uvik uz ruvo imale istu pregaču, dok u Somboru, to nije bio slučaj.

Svakako najlipči dijo ženske odiće je suknja.

 

Svečana narodna nošnja je posebno pripoznatljiva, taliko je lipa i skladna, nema na njoj ničega priviše, ni veza, ni zlatoveza. Bila je bogata, al skladna i zadivljujuća.

Kad se nosila? Prvo su je nosile divojke u svečanim i prigodnim prilikama. Nasleđivala se s kolina na kolino, divojke su je nosile na dužijancama, berba balu, prelu, jel još više, ako se u crkvi obiližavala nika svečanost i ako je bijo upriličen prošijun. Sa početka XX vika, nosila se svečana nošnja i u crkvu.

Sastojala se od:

 

Košulje  zlatom vezene na rukavima i oko vrata.

 

Prusluka od svile jel atlasa, opšivenog zlatnim portom, dostizo je  tek do struka a zakopčavo se srebrnim tokama.

 

Suknja  od najfinije teške svile, lionske, na grane, oivičena portom,  zatim pregača štogod tamnije boje, opet ukrašena portom.

“Igrač” je pantljika široka od 15-20 cm dužine 3 metera. Vezivo se oko struka.

 

Napominjem, kako ni jedna svečana nošnja nije bila ista, misli se na šare, al je zato sadržaj odiće isti i neprominjen.

 

Radna nošnja je bila jednostavnija, lakša i praktičnija: zavisila je od godišnjeg doba. Liti su koristili lakše materijale, cic, sefir, delin, satin i poldelin. Suknja je obično bila malo grublja: od konofasa, dobro uštirkana. Inače sva se odića, koja se mogla, kogod i dolnja oprema štirkala (manje se prljala i lipče je stajala i šuškala).

Zimi su se koristili kaki deblji materijali: flanel, diftin, tenis, parket i dr. Od ovi materijala su se šile podsuknje nika vrsta zamine za skute a od ništa lipči su se šile komot- bluze al uvik  na kopčanje po dužini, jel pucetima jel kopčicama, tj.patentama.

Pregače su liti bile od lakši materijala, obično ko i komot- bluza. Zimi je pregača bila tkana od vune u jednu polu, razni boja, čak i crna sa malo diskretnim šarama. Zimi je taka pregača imala posebnu naminu, štitila je tilo od zime, vezivale su se upletenom vunicom, obično obmotanom oko struka, i vezivana naprid. Take pregače nisu imale džep, dok su šivene pregače, uvik na strani imale džep.

 

Ruva za žalost uvik su bila crna, a pokadkad sa diskretnim tačkicama. Svaka bunjevačka žena u svojoj garderobi, imala je za ne daj Bože, crninu. Crnim ruvom se žalijo- kajo kogod od preminuli: otac, májka, mama, uvik se crnina nosila po godinu dana. Za štogod udaljenije rođake, crnina se nosila do 6 miseci.

Prikajat je značilo skinit crninu, u tom slučaju se obično kupovalo novo ruvo.

Ako je Bunjevka zašla u godine, na primer 50 i više, već je počela nositi crno i tamnije ruvo, a ako je ostala udovica, onda je crno počela nositi i prija.

 

Vinčana ruva su bila izuzetne lipote pa i skupoće. Svaki se trudijo da nevista- snaša, budne što lipča i bogatije obučena. U XIX i sa početka XX vika, za nevestu nije bilo uobičajeno bilo ruvo, već šta skuplja i teža svila, na divne cvitne dezene- grane. To su bili tonovi plavi, ljubičasti i sivi ali nikad crveni. Posli prvog svitskog rata, pod uticajom građanskog društva i bunjevačke neviste su se drukčije oblače. Nevista se pripoznavala po vincu- kruni i malo vela na glavi, od drugi, koji su isto tako bili lipo obučeni u svatovima.

 

Tako već posli 1920-e godine bunjevačke neviste se oblače u bilo ruvo-vinčano, koje je šivano od najlipči materijala: tafta, svile, kadife, atlasa i dr. Glavu pokrivaje bogatijim velom, često vezenim. Uz svadbeno ruvo, šije se i bili kaputić od najlipčeg bilog sukna. Tako se bunjevačke neviste po svojoj spremi i ruvu, možedu izjednačit i sa najotmenijom građanskom nevistom, samo šta je kroj ruva bunjevački.

 

Pričesno ruvo, kao pobožan svit odan crkvi bunjevačke májke su imale još jednu veliku zadaću da svoje curice, koje su stasale za prvu pričest obuku što lipče i svečanije.Tako se male prvopričestkinje oblače u divna bila ruvašca, vrlo lipo sašivena, katkad kratka- ne jako, a ponikad sasvim dugačka, baš ko male snaše sa bilim čorapicama i bilim cipalicama.

Pričesno ruvo se čuvalo za  mlađu dicu jel se davalo rođakama, koje su dorasle za svetu pričest.

 

Zimska nošnja uslovljena je baš klimatskim prilikama. Ladne i duge zime, nametnile su i način oblačenja u toku zime.

Najstariji odivni predmet poznat etnolozima  a naminjen zimskom periodu je tkz. ĆURAK jel u Subotici poznat ko ĆURDIJA, to je i najskuplji dio ženske nošnje. Šivan je od najfinije tamne čoje jel pliša, obavezno je imo kragnu od krzna, a krznom je bio i postavljen. Ova oprava bila je krojena do kolina. Ćurdije su nosile udate žene. Svekar je svojoj snaji (ne uvik) pravijo ćurdiju za vinčanje, ako je bila zima jel često se mlada, tim odivnim predmetom ponavljala za prve materice.

Ovaj odivni predmet se pravijo za čitav život, trajo je sve do smrti, pa se vrlo brižno čuvo od moljaca uz pomoć orovog lišća, lišća duvana pa i naftalina. Smatra se da je taj odivni predmet, uz dobru zaštitu i brigu, mogo trajat i sto godina.

Ćurdije su se nasliđivale po ričima Mare Malagurski, al su se kasnije obavezno malo dotirivale i inovirale, prominom kragne jel prominom puca.

 

Jopka je isto zimski odivni predmet, malčice je kraća od ćurdije, uvik izrađivana od somota, ukrašena krznom kune zlatice.

Već u XX viku, sve ove zimske predmete, skupe i zaktivne, zaminjiva dugački kaput sa astraganskim krznom crne boje, dužina im je skoro do članjaka, suknja se vidi jedva 10 cm. Taj zimski kaput rađen je pod uticajem građanske mode toga vrimena.

Kako je taj kaput bijo elegantan, nosijo se samo za prigodne blagdane: Božić, Novu Godinu, Poklade. Skoro svaka bunjevačka mlada ima još jedan poništa kraći kaput od boljeg sukna- krombija, koji čini cilinu sa debljom zimskom suknjom. Ta nošnja je vidljiva još i danas, kod stariji žena.

Uz praktičnu svakidašnju zimsku nošnju spada još i kožuv, izrađen od jagnjećije kože. Krzno je okrenuto unutra, zakopčavo se sprid. Kožuv se ukrašavo nikim ukrasima-zanatski proizvod, žene skromnijeg imovinskog stanja, nosile su ga misto ćurdije.

 

Marame  neizostavni i veoma značajan dio bunjevačke narodne nošnje. Toliki je značaj marame u ovoj nošnji, da brez nje, ova nošnja se ne bi pripoznala. 

Postoje:

  1.      Marame za glavu, i
  2.      Marame na vrat”.

Udajom bunjevačka žena, maramu više ne skida. Neće je niko viditi gologlavu, jel je ta marama sastavni dio njezine odiće.

Marame za glavu su veličine 80x80 cm. Kad bi se marame mogle skupit na jedno misto, bila bi to  valda najlipča kolekcija odivni predmeta.

Marame su bile različite, za sve prilike, svečane i svakidašnje.

 Prvo da malo opišemo te tkz. svečane marame.

Uvik su bile od atlaske svile, na grane jel samo sa svilom na krajeve. Najčuveniji proizvođač atlaskih marama bila je Bečka industrija svile. Ako su marame bile za svečane prilike, uvik su se usklađivale sa ruvom, pa su često bile i iste boje ko ruvo. Početkom XX vika, marame su se ukrašavale zlatnim vezom, šta je bilo dosta zaktivno i skupo, pa su take marame vrlo friško bile poabane. U svečanu maramu se mećala tkz. kartonska forma, da marama lipče stoji, a povezat maramu nije bijo ni malo lak poso. Marama se vezala na dva kraja, koja su stojala ukočeno a mrske sa strane su morale bit vrlo pricizno složene, to se nije moglo brez ogledala uradit, odnosno povezat.

 

Nije se svaka divojka znala povezat, tribalo je dosta truda, kako bi se naučilo atlasku maramu povezat.

Mislim da ni edan damski šešir na glavi, nike dame, ne diluje tako otmeno, ko atlaska marama, na glavi bunjevačke žene i divojke.

 

Svakidašnje marame uslovljene su potribama pa i godišnjim dobom. Dilile su se na:

 

  1.   Somotske 
  2.   Svilene       } nosile su se zimi, s jeseni i prolića
  3.   Delinske     } delinske nosile su se nediljom
  4.   Kajačice     } crne boje uvik fine suknene sa tkz. udarenim           krajem

 

  1.   Cicove       } nosile su se liti, obično su svitlije boje, štitile su od jakog sunca, pa su vrlo brzo blidile (moglo se čut:" Al mi je marama friško izblidila".)

 

Marama na “vrat”

To je značajan dio bunjevačke nošnje. Ko što se već reklo, ove marame imale su nikako dvi upotribe: štitile su od zime   a imale su donikle i ukrasni karakter.

Prve su bile štrikane, riđe iglom pletene, kvadratnog oblika jel riđe duguljastog oblika. Mogle su bit u svim bojama, zavisilo je kome su naminjene i ko će ji nosit. Odlikovale su se divnim rojtama, to je ujedno  bijo ukras, kako su se zvale, običnim jezikom “velika marama”. Koristile su se za ladne zimske dane, a naročito kada se do grada sa salaša išlo sonicama jel kolima.

Ukrasne marame su se kupovale, mož se kazat da su bile remek dila tekstilne industrije, izmeđ dva rata. Izgled njim je bijo, fina vunena osnova sa imitacijom astragana, zatim svilena sa šarama, izvezenim finim svilenim rojtama, nosile su se u svečanim prilikama u crkvu, jel nike druge obiteljske svečanosti, kogod svadbe, krštenja itd. Take marame nosile su se sve do 50-i godina XX vika.

Bunjevačke divojke nisu nosile marame osim, u zimskom vrimenu, išle su gologlave, pa su se brižno češljale pleteć svoju kosu u pletenicu. Kada bi se zadivojčila, obično nana jel starija sestra, učile su je kako pletenicu triba savit u “konđu”.

 

Ako je imala slabu kosu, onda joj se dodavo od kose ''uplitnjak''. Konđa se učvršćivala trnodlama, koje su opravljene od tvrđeg materijala. Izmeđ dva rata, divojke su već odlazile frizeru, al nikako nisu sikle kosu.

Posli udaje, posli vinčanja u svadbenoj noći, kada joj se skinuo veo i vinac, mladi se na glavu stavlja džega. To je divan komad odiće, poput kapice, koja pokriva konđu izrađenu od svile i izvezenu zlatnim vezom. Od tada, pa do groba, džega se po pravilu nije skidala. Lipše džege nosile su se o blagdanima, kad je digod tribalo skinut maramu. Bunjevka u crkvu nije išla u džegi. Za svaki dan, džege su bile jednostavnije, mogle su se prati u cilju lakšeg održavanja.

“Mislim ništa nije lipče, od glave Bunjevke u džegi”...riči su Mare Malagurski.

 

Obuća bila je posebnog oblika, morala je zadovoljavat i štitit od ladnoće svaku žensku nogu, a morala je doprinet svakako i lipoti i otmenosti bunjevačke nošnje.

Izvesno je da Bunjevka, nikad nije nosila čizme i opanke. Išle su liti vrlo često i bose.

Obuća se sastojala od cipela, papuča svakidašnji i svečaniji. Zimi su se nosile cipelke od valjane vune podšivene dobrim i jakim đonom.

Cipele su se kupovale izmeđ dva rata, naročito cipele “Peko” koje su zadovoljavale ukus bunjevački divojaka i žena.

Papuče, su bile zanatske izrade, kupovane na vašarima jel od papučara. Za svaki dan, bile su od crne kože, najčešće, mogle su se održavat “viksanjem”, (nanošenjem kreme). Svečanije su bile prava remek dila zanatlija, rađene od somota, svile pa i još zlatom izvezene, pa na petu, ukrašene naboranom mašnom od bile, crvene kože jel kake druge farbe. Ni Pepeljuga cigurno nije imala lipču papučicu. Za starije žene, papuče su bile od crnog somota sa diskretnim ukrasima. Od u papučama je bijo štogod posebno, odzvanjo je niki poseban zvuk pri svakom koraku.

Zimi su se nosile malo veće papuče drvenog đona, zvale su se cokole (klompe).

 

Čorape su bile  vunene, sasvim duge jel štogod kraće ko zokne. Vrlo friško se čorape zaminjivaje kupljenim pamučnim tkz. patent čorapama u crnoj jel drapskoj farbi, a nosile su se i svilene čorape. Tu “čorapu” iznad kolina, pridržavala je guma, široka tkz. “štrupandla”.

 

Torbe, taške, cekeri (kotarice) su bili obavezan rekvizit u rukama Bunjevki. Prvo koristile su ji da bi u njih metnile maramice, novce i svetu knjigu, krunicu (očenaše), ako bi išle u varoš i crkvu.

Torbe su bile prava viština, tkane od vune divni šara, u nji su se mećale kupljene stvari, šećer, vanilija, čokolada, al i paket sa tekstilom. Torba se nosila vrlo spretno na livoj ruki uspravno. Imale su i drugu naminu, nosila se u njima i rana na njivu, a dica su za škulu u torbi nosila svoj pribor, a to je bila tablica, pisaljka jel “grifla” i sunđer (takog pribora danas više nema).

U svečanim torbama se nosijo kolač, udatoj ćerki za Božić.

 

Taške ili ridikle (francuska rič) ulazi u modu posli prvog svitkog rata, bile su male od kože, lipo izrađene, pa čak i u raznim bojama, kako bi se što bolje uklopile u nošnju tj. ruvo.

 

Kotarice su bili izrađene od pruća, obično četvrtastog oblika, služile su za prinos potriba kupljeni jel opet, u njima se nosijo sav onaj višak u rani, sir, puter, jaja, šta se prodavalo na peci.

 

Nakit   su Bunjevke volile al se nikad nisu kitile  priviše. On njim je pokazivo imovno stanje roditelja. Bunjevke nisu nosile đerdane, to je njima bila nepoznanica. One su nosile zlato, i to dukate, velike i male, uvik znalački urađene kod tadašnji zlatara. Dukati su se vezivali odrasloj divojki uvik u nizu 5, 7, 11. Doduše, to je nakit, koji se nasliđivo, s kolina na kolino.

Mali dukatići su uvik bili ko ukras sa jednim velikim. Uvik se nisko nosilo oko vrata.

Ako divojka nije imala dukate, onda je obično imala tkz. dugački lanac, na kraju sa medaljonom jel malim satom. Ritko su se nosile narukvice, a ako jesu, onda su bile opravljene od niza mali dukata, obično 5-6 komada.

 

Daklem, Bunjevka se zlatom krasila, al nikad ne napadno i priviše, šta je, svakako, doprinosilo njezinoj otmenosti. U ušima je nosila menđuše od dukata, naročito pripoznatljivo za Baju i okolinu.

 

Dičija odića  u iščekivanju “prinove” pripremo se mali štafir. Sastojo se od obavezne dugačke dunjice, u koju se stavljalo dite. Porođaj je uvik bijo u kući- salašu, uz pomoć babice jel nike starije iskusnije majke jel rođakinje. Vrlo ufriško posli porođaja, dite se krstilo u najbližoj crkvi.

Osim pelena, koje su bile kod kuće pripremljene od bilog flanela, dite se oblačilo u benkice, najčešće domaće izrade. Lagano se dite oblačilo u aljinice i čakčirice, košulje, u štrikane pulovere i čorape. Već od najranijeg doba, znalo se koje odilo je za svaki dan, a koje je za nedilju, blagdan jel crkvu. Vrlo friško, pod uticajom građanskog društva, i bunjevačka dica su se oblačila slično, onima u gradu. I njeve aljinice su izrađivane od somota, čojice i dr. Kaputi su bili od težeg štofa, uvik sa krznom, pa se kaput nasliđivo od brata jel sestre.

Na nogama su nosili kupljene cipalice na pucad. Zimi su priko cipala navlačili vunene kamašne. Kod kuće, naročito s jeseni i zime, nosili su gumene čizmice “BATINE” proizvodnje.

Svaka kuća je obavezno imala kolivku, koja je završavala na tavanu.

 

MUŠKA BUNJEVAČKA  NOŠNJA

 

Muška bunjevačka nošnja

Muška nošnja je bila neobična, bila je pod uticajim razni slobodno možemo kasti, geo-politički prilika.

Prvo, Bunjevac je upalijo svoja ognjišta u Bačkoj ravnici di je tio jel ne, moro se bavit zemljoradnjom i uzgojom stoke. On je toliko zavolijo svoj poziv i želijo je ostat zauvik na zemlji. Ona je njegova i njegove obitelji raniteljica, on je do dna duše pobožan, pa za svoj veliki trud i marljivost ne traži puno od Boga, samo taliko da živi i priživi njegova obitelj.

Na tim prostorima su se i u političkom smislu dešavala previranja, to područje je bilo Vojna Krajina, granica prema Turskoj, pa su kroz Krajinu prolazile vojske Austrijske carevine. Bunjevci nisu bili pošteđeni ko ni drugi narodi na tim prostorima vojni obaveza, oni su činili i popunjavali odrede graničara. Oblačili su se ko i drugi vojni podanik, a u doba mira jel primirja na svojim salašima odića je bila “domaća”. Ukidanje Vojne Krajine i graničarstva, svakako je imalo uticaja na prominu u odivanju.

U osnovi mušku odiću čine košulja, gaće, prusluk, reklija, čakčire, kaput, opaklija, čizme i opanke.

Sridinom XIX vika a posli revolucije 1848. godine, dolazi do ekonomskog uspona, poljoprivreda sve više postaje ekonomski značajna grana, šta se neminovno odrazilo na ekonomski status Bunjevca, toga zaljubljenika u svoju zemlju koji kupuju zemlju, krče šume, zaoravaje livade, šire svoj posid, nose svoje proizvode na pece češće dolaze u varoš, susriću se sa varošanima, pa sve to utiče i na njevo oblačenje. Kod muškaraca, razlikujemo:

  1.      Svakidašnju nošnju-radnu
  2.      Svečanu za crkvu i blagdane.

 

Košulja i gaće  jedan i drugi odivni predmet je domaće izrade. Od grubog platna bile su košulje dugački rukava, malo nabrane na leđima, a bile su komotne.

Gaće su se vezivale u struku svitnjakom. Liti su gaće slobodne, a zimi su se obmotavale oko noga i na nji su se navlačile čakčire.

Gaće su takođe bile komotne, šivene rukom u 4-6 pola, dugačke do članjaka.

 

Prusluk se nosijo priko košulje, bijo je najčešće od crne čoje, uvik na zakopčavanje srebrnim pucadima. Mlađi momci, nediljom i svecima, nosili su prusluk od svile jel pliša, obično dezeniran, al ne tušta napadno.

 

Reklija vrlo značajan odivni predmet, sa košuljom je činijo cilinu. Izrađivan je od tamne čoje. Izrađivali su ga krojači, kod koji se nabavljo materijal a oni opet kupovali od tkz. angrosista iz Pešte i Beča. Reklija je obično bila do struka.

 

Čakčire upotpunjuju mušku odiću. Bile su uske i priljubljene nuz noge. Materijal je vunena čoja, ukrašena žinorima i obaveznim džepovima. Čakčire su svakako najvažniji dio muške nošnje, reklo bi se i odraz muškosti i ozbiljnosti.

Ukidanjem Vojne Krajine i graničarstva, u mlogome se minja ekonomsko-kulturni život Bunjevaca na ovim prostorima. Uplovili su u ekonomsko-politički mirnije dane. Osićali su blagodat svoga rada. Ekonomski se podižu, zbog poslova se češće sreću sa varošanima. Trgovina je oživila, kupuje se i prodaje. Kontaktira se i sa administracijom, posićuje se katastar, sklapaju se ugovori itd. Sve je to uticalo na promine u nošnji Bunjevaca. U njegovom oblačenju se minja na lipče, bolje i praktičnije. Čakčire minjaju svoj oblik 1920, Bunjevac oblači tkz. BRIČEŠ čakčire, koje su bile od kolina proširene i dobijale su šunkasti oblik, a odlično su se uklapale uz čizme.

 

Opaklija i pršnjak  činili su zimsku mušku odiću. I jedno i drugo se izrađivalo od ovčjeg krzna. Ovčija koža se učinila, pa se nosila majstoru ćurčiji, i onda naručivala opaklija i pršnjak (popršnjak).

Opaklija je veliki krzneni ogrtač, rađen od 11-13 pola, dosiže do zemlje, doduše bilo je i veći i manji. Oblačili su je kad su zimi sidali u sonce, pa čak i u kola, ako je bilo ladnije. Opaklija je služila i ko prostirka za odmor. Morala se čuvati od moljaca, pa je često bila iznošena na sunčanje. Ekonomski jače domaćinstvo, imalo je najmanje 2-3 opaklije.

Opaklija zanatske izrade, bila ukrašena po rubovima crno-zeleno-crvenom vunicom, a na leđima je visila još jedna crna jagnjećija koža ko ukras.

 

Pršnjak zimski odivni predmet, izrađen od krzna, prokrivo je kako i sam naziv kaže, prsa. Štitijo je od zime i vitra, zakopčavo se na ramenu i sa strane.

(Da pršnjak nisu nosili samo Bunjevci u ovim krajovima, dokaz je i slika “mrtva priroda“slikana iz Srema od Martinovića).

 

Obuća zbog napornog rada a pod uticajem i klimatski prilika, Bunjevci su nosili opanke, papuče, čizme i klompe.

Opanki su kožna obuća zanatske izrade. Načinjena od jake goveđe kože-đon, gornji dio malo mekše kože, uvik sa jezikom naprid. Opanki nisu bili ugodna obuća, dok se nešto ne razgaze. U nji je lako dospivala prašina pa i blato, al su se lako čistili jednim trešenjem. Opanki su se mogli nosit na bosu nogu al i sa čorapama, obično debljim valjanim, kaže se, teško se Bunjevac odlučivo na gumeni opanak fabrike ''Bata''.

 

Papuče  su bila funkcionalna i ukrasna obuća. Papuča se nosila u opuštenijim prilikama, pa čak i u varoš. Izrađivane su od jake kože đon, a lice od crne boks kože. One nisu bile ugodne, dok se ne razgaze. Održavale su se viksanjem crnim “viksom” (kremom). Uz papuče su se nosile uredno štrikane čorope, koje su se ispod kolina završavale patent bodom, da bi lipče stojale i da se ne spuzaju. Papuče su trajale i po nikolko godina.

 

Klompe  drvena obuća bila je izrađena obično od nikog mekšeg drveta, zanatske izrade. Bilo je u svim veličinama, pa su i muška dica nosila klompe. Klompe su štitile od zime, u nji se mećala čak i slama. Da ne bi žuljile ris noge, poniko je malo naprid oblago krznom. Snig zimi, ni pod jednom obućom nije tako škripijo, ko pod klompama. To je bila i obuća za dulja putovanja zimi, a i po blatu.

 

Čizme su najpokazaniji dio obuće Bački Bunjevaca. Nosili su ji u varoš, u crkvu, i o svečanostima, digod se tribalo prikazat, brez čizama nije moglo.

I čakčire su bile podređene svojim krojem čizmama. Čizme su bile izrađene od kože, prvo tvrdi sara a potom kasnije, su se izrađivale od mekše kože, mekani jel nabrani sara.

 

Obući, a pogotovo izuti čizmu, nije baš bilo lako i jednostavno. Prvo, u čizme se nisu nosile ni sokne ni čorape, već obojki od parketa jel nikog mekšeg platna. Bilo je pravo umiće zamotat obojke oko nogu tj. stopala pa da se ne napravi ni jedna bora koja bi mogla žuljat.Teško su se čizme i skidale, kogod je uvik moro pripomoći u skidanju čizama. Za svaki slučaj postojala je i jedna mala naprava zvana “sluškinja”, u koju se nekako zaglavila peta od čizme, a štapom se pridržavo gornji dio čizme, pa se kojekako izvukla noga. Pravi igrač-Bunjevac, nije mogo igrat brez čizama, a papuče, opanki jel klompe, nisu mogli dočarati virtuoznost u igri ko čizma, pa još kad je bila ukrašena mamuzama, onda je igra bila izvedena do savršenstva.

 

Šešir, šubara nikad Bunjevac nije išo gologlav. Gologlav je bijo samo za astalom, pri molitvi jel u crkvi.

Nosijo je liti šešir, obično crni od filca, a riđe slamnati. Šešir se kupovo al i friško habo, od znoja, sunca i prašine. Bunjevac je uvik imo makar dva ako ne i više šešira. Jedan je uvik bijo svečani, za odlazak u crkvu jel u slučaju smrti, kada ni jedan bunjevački pokojnik, nije saranjen brez šešira.

Zimi su se nosile šubare od jagnjećije kože, i sa spoljne i unutrašnje strane. Šubare (šepice) su se nosile od jeseni do prolića. Štitile su glavu od vitra i zime.

Za svečane prilike, nosile su se astraganske šubare. One su bile daleko skuplje, al i uglednije, nosili su je bogatiji monci.

 

Štap, sat i buđelar to su obavezni dodatni dilovi nošnje. Stariji ljudi virujemo iz potribe nosili su štap, čobani kuku. Štap je bijo od finog drveta zvani “višnjevac”. Sa početkom XX vika, počeli su stariji ljudi nositi sat, uvik džepni, u džepu prusluka, prikačen lancom, srebrnim jel zlatnim za petlju od prusluka. Samo je dida imo privilegiju da čeljad obavištava “koje je vrime”.

Buđelar je vrsta novčanika, pravougaonog oblika, sa dosta prigrada izrađen od najfinije kože, tu su se mećali novci i važniji dokumenti. Uvik se buđelar stavljo u džep unutrašnji od reliklije, u principu uvik, na desnu stranu jel u desni džep. Mali buđelar, u obliku potkovice kožne stavljo se u džep od čakčira, tu se držo sitan novac i po koji dukat. Iz takog buđelara, obično su se nagrađivali unučad forintom, a kasnije dinarom.

 

Zimski kaput pod uticajem građanskog društva, već posli prvog svitskog rata, muško odilo se dopunjava savršenim zimskim kaputom, koji se oblačijo priko reklije. Ručno je izrađivan od najfinijeg engleskog štofa, u prvoj varijanti od crne čoje sa somotskom kragnom, kogod ukras. U drugoj varijanti se izrađivo od krombi štofa, čiste fine vune. Šiven je do iznad kolina, sa kragnom od astraganskog krzna i kožicom postavljen. Činijo je toliko lip i kvalitetan odivni predmet, da je to danas neponovljivo. Materijal se kupovo u Subotici, koja je imala nekoliko tekstilni radnja, sa neponovljivim tekstilnim uzorcima. Uz dobro održavanje, vik taki kaputa je bijo i priko 100 godina.

 

Kožni kaputi kratki, bili su takođe u upotribi izmeđ dva svitska rata. Kratko šivani, imali su dosta športsko-radničku funkciju, al već

 50-i godina prošlog vika iščezavaje.

 

Košulje muške koriste se već u 20-im godinama XX vika, kupuju se gotove a i šile su ji krojačice. One su dezenirane, ne više isključivo bile, ali zato su u svečanim prilikama, uvik prisutne bile košulje.

 

Tkanje i vezovi u Bunjevačkoj nošnji.

Ovo bi mogla biti posebna tema, al ona je ipak dobrim dilom vezama za nošnju.

Tkanje, to je bijo težak i zahtivan ženski poso.Tribalo je u kući nać mista za stan-razboj, pa nabavit osnovu za tkanje, mislim na pamuk i kudeljnu pređu, vunu. Posli je slidilo bojenje, sve je to bijo ogroman poso, pa kad se zna, da ženska čeljad nisu bila pošteđena ni poljoprivredni poslova (sijanje bašče, kopanje rukovetanje), onda možemo samo zamislit, koliko je žena bila opterećena.

Tkale su se ponjavice, na kojima se spavalo. Pa su se od grubljeg prediva tkale slamarice, koje su se punile kuruznim ljuskurama, riđe slamom. Ponjavice su tkane u 2 pole, pa su sastavljane.

Pokrivalo se doduše i zimi i liti dunjama, koje su se punile perjom a to je opet iziskivalo uzgoj gusaka. Čupanje perja, nije isto bijo lak poso. Guske su se čupale 2-3 puta godišnje.

Tkale su se i tkz. krpare, to su bile prostirke po sobi, obično je krparama bila zastrta čista soba.

Krpare su se tkale od starog platna, koje se kidalo u tanke niti, smotavalo u klupčad, i pomoću kudeljne osnove su se tkale, širina je bila 70 cm a dužina je zavisila od potribe kuće.

 

         Vez  se dilijo na:

         -bili vez

         -zlatni vez

         -svileni vez

         I to je tema za sebe, jel di god se moglo, na košulji, bluzi, džegi, marami, vezlo se i vunom i zlatom i svilenim koncom.

          Mara Malagurski je o vezu kazala da su mloge neznane žene vezilje prošle tijo i nečujno, al su ostavile iza sebe bogatstvo naše narodne duše i srca, ostavivši iz sebe tako neizbrisiv trag lipote utkane u najlipše materijale.

 

         Bili vez  je bijo vrlo prisutan u svim oblicima odiće, di god je bilo moguće, to su košulje, donje suknje, posteljina, peškiri, čaršapi i dičija ruvašca. Šlingovalo se u svaki slobodan trenutak, naročito liti u ladovini kakog povećeg stabla, jel opet u dugim zimskim noćima. Dugo spavanje nije bila privilegija bački Bunjevaca.

         Da bi vez bijo što lipči, u pomoć je morala bit pozvana trukerka, koja je prvo mustru natrukovala, pa se po njoj radilo. Žene su katkad i same trukovale, kadgod čak i običnim plajbasom.

         Bili vez se radijo DMC koncem francuskog porikla. Najviše su se radile tkz. cakne na suknjama, rukavima, uzgljancama. U bili vez spada i ažur, to je izvlačenje niti na materijalu, pravilni žica odnosno tkanja, tu je stvaralaštvo posebno dolazilo do izražaja. Ažur je mogo bit i deblji, sa više izvučeni žica, i tanji. Izvlačenjem žica, mogli su se ostvarit nezapamćeno lipi radovi.

         Vrsta, “rišelje”, veza se obično radila na dolnjim šifonskim suknjama, al to su radile već iskusnije vezilje, kada se posle urađenog dezena jel mustre isicali dilovi, pa su ostale šupljike stilizovani figura i cvića.

 

         Zlatni vez   je skup, zbog zlatni niti. Radile su ga iskusne vezilje, da ne kažemo profesionalke.

         Taj zlatni vez se radijo na atlasu za ruva, pa je čitavo ruvo bilo izvezeno zlatnim vezom. Zatim džege, pa marame za glavu i za vrat i konačno košulje, i ženske i muške, al samo one, koje su pripadale svečanoj narodnoj nošnji. Zlatnim vezom su se ukrašavale još i somotske papuče.

 

Svileni vez  se radio  svilenim koncom, razni farbi. Nije mlogo korišćen, jel je konac bijo vrlo ositljiv i jako se mrsijo. Sa njim su se vezli ukrasi na somotu a još lipči je bijo na pajicama, i na lakim suknenim ruvima.

Ovaj vez je kasnije zaminjen fabričkom izradom. Bunjevke su tim vezom ukrašavale dolnje suknje. Naročito ga je puno bio kod žena u Slavoniji, Međumurju i Zagorju.

 

Održavanje rublja   poso, kojim se opet bavi žena.To je bila njezina obaveza, održavanje, pranje, peglanje, roljanje i slaganje u dolafe i šafunere. Bunjevci to jednim imenom zovu - pranje košulja.

Svaka od navedeni radnji, nije bila laka, iziskivala je fizički napor al  i spretnost. Bio je dan posebno određen samo za pranje odila – ruva. Prvo se vršilo odvajanje rublja. Bilo rublje je išlo obaško, a šarano takođe, a  bilo se odabiralo prema zaprljanosti. Pralo se iz 3 vode i na kraju ispiralo u plavilu, pa jel štirkalo, i višalo na štrange, obično na promajnom mistu, između jaki drva. Uže su vezivala obično muška čeljad ako su bili raspoloženi, ono je moralo bit uvik podpačeno tkz. podpačilom (jači komad drveta na jednom kraju rašljast). Bili veš se iskuvavo posli 1 jel 2 vode, zatim se bilijo na suncu, a zimi na mrazu.

Veš se trljo na tkz. pralji, koja se postavljala u korto, koje je stalo na nogarima, da se pralje-žene ne bi morale saginjat. Pralja je rebrasta limena ploča u okvirena u drveni ram, po njoj se trljalo mokro i nasapunano rublje.

 

Zaplaviti veš zrnca plave boje mećana su u poslidnju vodu za ispiranje, isključivo bilog veša, i to košulja, posteljine, sukanja i dr. Veš je onda dobijo prilipu farbu, bilo- plavkastu i dilovo je bilje.

 

Sapun možemo slobodno reć bijo je isključivo domaće proizvodnje. Tkz. mašćura, otpatci od obrizane slanine jel šunke, stare žmare, užegla mast, brižno se čuvala u kakoj zatvorenoj staroj kačici. Obično s prolića se kuvo sapun, još jedan  poso bunjevačke domaćice. Uz pomoć masne sode, kuvo se sapun, sadržina se livala u napravljene kalupe, pa kad se stvrdne, rizo se na kocke, dizo na tavan da se osuši, što suvlji tim bolji.Tim sapunom se pravo veš al se održavala i lična higijena.

 

Nikolko riči samo o održavanju ruva: posli pranja, peglanje je ušlo u naviku početkom XX vika.

Tačno se znalo, šta je od rublja za peglanje a šta za tkz. roljanje.

 

Roljka  je dosta glomazna drvena naprava, nije je imala baš svaka kuća. Znale su se i 2-3 obitelji služit jednom roljkom. Roljka se sastojala od drvenog stalka, sa 2 drvene rolne (drvene okruglice-valjkovi), na koje se namotavo veš. Gornji dio je bijo isto drveni, u kojem je bio obično postavljen i kaki teški kamen. Povlačenjem drveni rolni, tamo - vamo, dobijo se lipo izglačan veš, prosto staklastog izgleda.

I tako je bunjevačka žena, svojim umićem, bila univerzalna, ne samo kao domaćica, kojoj se ni jedan poso nije mogo otet, nego i ko odličan račundžija obitelji, brez čijeg rada i domišljatosti, se ne bi postigo ekonomski ni kulturni napridak etnosa.

Polovinom XX vika, jel bolje kazano posli pedeseti godina, sva se suštinski minja. Mlogi se ''prirušavaje’’, zapostavljaju jel napuštaje svoju nošnju, koja je tako lipa, izuzetna i pripoznatljiva. Sve se pojednostavljiva,  industrijalizacija utiče na sve sfere života, i na način oblačenja, modu pa i ponašanje. Svakako su tu prisutni i novi oštri “vitrovi” socijalističko- materijalistički odnosa, življenja i diktata.

Fala onima koji nisu zaboravili lipotu, vridnosti bunjevačke nošnje, pa je pomno čuvaje u svojim obiteljskim riznicama jel muzejima.

Kulturno umetnička društva se trude da dočaraju bunjevačku narodnu nošnju, koja se koristila u raznim prilikama.

Vrime je učinilo svoje da je danas malo originala, a obnavljanje za sada je praktično i nemoguće, jel tog materijala više jel nema, jel nema tako višti ruka i majstora, koji to možedu u originalu kako je bilo izradit. 

Zato će i ova zabiluška, bar donikle, čitaocu dočarat, kako se kadkod živilo, radilo i oblačilo.

 

 

 

LITERATURA:

 

Mara Malagurski- Đorđević, Stara bunjevačka nošnja i vez, “Glasnik Jug.prof.društva knj. XVIII”, Beograd, 1938.

Mara Malagurski- Đorđević, Bunjevka o Bunjevcima, Subotica, 1941. god.

Dr Jovan Erdeljanović: "O  poreklu Bunjevaca", Beograd, 1930.

Dr Ante Sekulić: “Bački Bunjevci i Šokci”, Školska knjiga, Zagreb, 1989 god., str. 189

 

Kazivanja:

 

Roze Kalman, Sombor

Estere Kalman, Sombor

Jolice Džikić, Sombor

 

 

 

Muzej grada Sombora: Zahvaljujem se na pomoći dipl. etnologu prof. Dušanki Ogar

 

 

Autor: prof. Marija Bojanin